О књизи: 2015 / „Анушка у том тренутку још није сумњала да се тако зове. Није знала ништа осим смирености положаја материце и влажног, спокојног постојања. Исто оно што претходи главном. И одједном се њен мир пореметио: све около је почело да се љуља и врти. Прво са одмереним потисцима. За дуго времена. Мучно. Тада је постало напето притискати са свих страна. Да стрши и изгура из уобичајеног одмереног живота. Највише је добила мекана, још увек савитљива глава. Била је приморана против своје воље у невероватно узак тунел. Заглављен на сваки милиметар. А глава је требало да се спљошти, искусивши први бол. Беба је подсвесно окренула главу да се стисне напред. Прво - у страну, као да гледа у раме, затим - доле, брада до груди. Није било другачије – неумољиво су гурали одозго. Затим је круна поново наслоњена, али на нешто мекше. Меки је чекао и попустио. Дете се коначно, захваљујући нечијим гуменим рукама, прогурало на светлост дана…»